Едвард Бенеш

Едвард Бенеш
2. предсједник Чехословачке
Мандат 18. просинца 1935. – 5. листопада 1938.
Претходник	Томáш Масарyк
Насљедник	Емил Хáцха
4. предсједник Чехословачке
Мандат 2. травња 1945. – 7. липња 1948.
Претходник	Емил Хáцха
Насљедник	Клемент Готтwалд
4. премијер Чехословачке
Мандат 26. рујна 1921. – 7. листопада 1922.
Предсједник	Томáш Масарyк
Претходник	Јан Чернý
Насљедник	Антонíн Швехла
Предсједник Чехословачке (у егзилу)
Мандат листопад 1939. – 2. травња 1945.
Премијер	Јан Шрáмек
Претходник	формирана влада у егзилу
Насљедник	укинута влада у егзилу
Министар вањских послова Чехословачке
Мандат 14. студеног 1918. – 18. просинца 1935.
Претходник	позиција формирана
Насљедник	Милан Хоџа
Рођење	28. свибња 1884. Кожланy, Чешка (тада  Аустро-Угарска)
Смрт	3. рујна 1948. Сезимово Úстí, Чешка (тада  Чехословачка)
Политичка странка	ЧСНС
Супружник	Хана Бенешовá
Занимање	правник
Потпис

Едвард Бенеш (чешки изговор: [ˈɛdvard ˈbɛnɛʃ] ( послушајте); Кожланy, 28. свибња 1884. – Сезимово Úстí, 3. рујна 1948.) је био чешки политичар који је у два наврата (1935. – 1938.; 1945. – 1948.) обнашао дужност предсједника Чехословачке, а од 1921. до 1922. године је био и премијер; од 1918. до 1935. је био и министар вањских послова те један од најзначајнијих политичара и дипломата у хисторији Чехословачке. За вријеме Другог свјетског рата и њемачке окупације, Бенеш је био међународно признати предсједник Чехословачке у егзилу у Лондону, одакле је био један од главних вођа чехословачког покрета отпора. За живота је био члан Чешке националне социјалне партије.

Едвард Бенеш рођен је 28. свибња 1884. године у сеоској обитељи у мјесту Кожланy, у тадашњој Аустро-Угарској Монархији, као Едуард Бенеш. Надимак у дјетињству био му је Едек, а касније је промијенио име у Едвард. По рођењу, Едвард је био десето и најмлађе дијете Матěја Бенеша (1843. – 1910.) и његове супруге Аннy, рођ. Петронилy (1840. – 1909.). Један од његове браће био је и Војта Бенеш, каснији чехословачки политичар, док је син другог брата, Вáцлава, био Бохуш Бенеш, чехословачки дипломат.

Већину свог дјетињства, Бенеш је провео у Прагу, у четврти Винохрадy, гдје је од 1896. године похађао класичну гимназију. У том је периоду становао с обитељи Оличовy, преко које се спријатељио с Анном Влчковом, која ће касније промијенити име у Хана Влчковá. Након матурирања, уписао је Филозофски факултет на Карловом универзитету, а већ 1904. године одлази у Париз, гдје наставља студије на Сорбонни и Слободној школи политичких знаности (данашњој Сциенцес По). Током 1906., боравећи још увијек у Паризу, заручио се Ханом Влчковом и промијенио своје име у Едвард.^[1] Сљедеће године одлази на студиј у Лондон и Берлин, да би се вратио у Француску, у Дијон, гдје је 1908. године докторирао на тему "Аустријски проблем и чешко питање. Студија политичке борбе славенских народа у Аустрији". Међутим, како прашко свеучилиште није признало његов докторат, Бенеш је морао полагати додатне испите и написати нову докторску дисертацију ("Настанак и еволуција модерног политичког индивидуализма") како би стекао статус доктора наука у матичној земљи; то је остварио 1909. године.

Током исте године, у сијечњу, умрла му је мајка, а Бенеш се крајем године оженио Ханом у цркви св. Лудмиле у прашкој четврти Винохрадy.^[2] Те се године запослио као предавач на Прашкој трговачкој академији, покушавши истовремено студирати право (прво на чешком, а онда и на њемачком свеучилишту), које, међутим, никада није завршио; године 1945. ће, истина, добити почасни докторат из права. Након трогодишње хабилитације, Бенеш је 1912. године постао професор социологије при Карловом универзитету, међутим је држао своја предавања на различитим локацијама у граду јер чешки дио Карловог универзитета није имао властите просторије за вријеме Аустро-Угарске. У том је периоду био активан и у извиђачком покрету.^[3]

Када је 1914. године избио Први свјетски рат, Бенеш је био један од главних заговорника чешке независности. Заједно са скупином истомишљеника, основао је антиаустријску скупину Ческá маффие (или само Маффие), чији је циљ био изборити независност Чешке од Аустро-Угарске. Активност у тој скупини омогућила му је остваривање контакта с Томáшом Масарyком, који је у то вријеме боравио у Швицарској. Дана 1. рујна 1915. године, Бенеш одлази у Париз, одакле се с Масарyком и Словаком Миланом Растиславом Штефáником бори за националну самосталност Чеха и Словака те распад Аустро-Угарске.

Иако је Бенеш био најмлађи међу тројицом вођа у покрету, имао је велико искуство које је стекао током ранијег боравка у Француској, Британији и Њемачкој. Управо ће се те вањскополитичке везе, поготово с Масарyкове стране, показати кључнима у реализирању планова за независност "чехословачког народа". Ту су се посебно важнима показали посјети Сједињеним Државама и Русији, које су имале и веће знање и већи утјецај по питању глобалне политичке ситуације. Бенеш ће добар дио свог каснијег политичког дјеловања посветити управо вањској политици.

Што се Бенешовог дјеловања у Паризу тиче, оно је било прилично разноврсно; успио је организирати антиаустријску скупину те успоставити комуникацију с Маффијом у Чешкој. Уз то, на Сорбоннеи је одржао серију предавања о панславизму те је представљао чехословачки политички програм у низу француских новина. Током 1916., судјеловао је у оснивању Чехословачког националног вијећа те је постао његов главни тајник. Заједно са Штефáником, током прољећа 1917., успио је придобити потпору Антанте за оснивање Чехословачке легије те неколико самосталних војних јединица у Француској, Русији и Италији, које су равноправно судјеловале у биткама Првог свјетског рата.

Највећи резултат Бенешових дипломатских напора било је признавање Чехословачког националног вијећа као легитимног представника будуће чехословачке државе од стране земаља Антанте. То је омогућило Чехословачкој да судјелује као представница на Паришкој мировној конференцији поводом потписивања Версајског споразума. Чехословачку су на конференцији представљали управо Бенеш и премијер Карел Крамář.

Дана 28. листопада 1918. године, нетом прије службеног завршетка Првог свјетског рата, Чехословачка је прогласила независност од Аустро-Угарске Монархије, која се убрзо и распала. Нова еуропска република убрзо је призната од стране међународне заједнице, а на њезином челу се, као предсједник, налазио Томáш Гарригуе Масарyк, главни заговорник чехословачке независности прије рата. Током прва три десетљећа чехословачке хисторије, Едвард Бенеш је, као носитељ различитих функција, одиграо кључну улогу у њезином развоју те је, такођер, био једна од важнијих фигура на глобалној политичкој сцени.

Дана 14. студеног 1918. године, Едвард Бенеш је преузео функцију министра вањских послова у првој влади Чехословачке, коју је предводио Карел Крамář. С обзиром на своје богато вањскополитичко искуство те међународно залагање за признање Чехословачке, Бенеш је практички био логичан избор. У то вријеме још увијек у Француској на мировној конференцији, Бенеш се у нову домовину вратио у рујну 1919. године, након што су у Паризу дефиниране границе. Током преговора о споразуму с Мађарском, Чехословачку је представљао Штефан Осускý, који је успјешно испреговарао уговор из Трианона. Бенеш ће функцију министра вањских послова држати непрекинуто све до 18. просинца 1935., када је постао предсједник, што ће га учинити најдуговјечнијим чехословачким министром вањских послова с мандатом у укупном трајању од 6,230 дана.

Његово вањскополитичко дјеловање било је изразито плодно и разноврсно. Током 1920. године, био је један од оснивача Лиге народа, члан чијег је Вијећа био од 1923. до 1927. године, односно предсједник чијег је Одбора био од 1927. до 1928. године. Његово залагање за формирање мировног сустава у Еуропи довело је до формирања Мале Антанте 1921. године, заједно с Румуњском и Краљевином СХС и уз француску подршку. Као дио те колективне мировне политике, Бенеш је склопио и споразум с Француском 1924. године. Судјеловао је и на бројним међународним конференцијама, међу којима су оне у Генови (о економским проблемима, 1922.), Лоцарну (о послијератним односима, 1925.), Ден Хаагу (о њемачким репарацијама, 1930.) и Лаусаннеи (о репарацијама, 1932.).

Његов унутарњополитички живот био је такођер прилично буран. Године 1919. први пут је изабран у парламент, гдје је био до 1926. године. Касније ће бити изабран још 1929. па до 1935. године. Иако испрва независан, 1923. године се придружио Чешкој националној социјалној партији (која, унаточ сличном називу, није имала никакве везе с НСДАП-ом или нацизмом), чији је предсједник био до 1935. године. Бенеш је предсједник странке био тек формално, док је ту дужност стварно обнашао Вáцлав Клофáч. Бенеш је странци приступио више-мање присилно, с обзиром да премијер Антонíн Швехла од 1923. године није био спреман толерирати његову политичку независност те га је био спреман смијенити с мјеста минстра вањских послова уколико се не одрекне исте.^[4] Швехла је, интересантно, наслиједио управо Бенеша на мјесту премијера, када је овај споразумно одступио 1922. године јер је било евидентно да не може истовремено обнашати и функцију премијера (на коју га је Масарyк именовао 1921. године) и министра вањских послова.

Важна ставка његове политике у овом периоду био је наглашени "чехословакизам", односно стајалиште како су Чеси и Словаци заправо јединствен народ те како словачки народ као такав не постоји. Истовремено, словачки језик тек је дијалект чешког. Његов став најбоље објашњава његова изјава из 1943. године, док је боравио у егзилу у Лондону:

Чврсто заступам стајалиште како су Словаци Чеси те како је словачки језик дијалект чешког језика, као у случају хантеца и других дијалеката чешког језика. Ја никоме не браним да себе назива Словаком, али никада нећу допустити објашњење да постоји словачки народ.

– Едвард Бенеш, 1943.^[5]

Такођер, Бенеш је на почетку своје политичке каријере био неославист и негативно настројен према Руској револуцији која је изродила Совјетски Савез. Његова вањска политика била је изразито антисовјетска, а Чехословачка је испрва одбила признати нову државу. Ипак, када је 1933. власт у Њемачкој преузео Адолф Хитлер, Бенеш је увидио неминовност сурадње са Совјетским Савезом против новог њемачког канцелара. Уз француску подршку, Чехословачка је на Бенешово инзистирање 9. липња 1934. године признала Совјетски Савез, а сљедеће године склопила и споразум о пријатељству. Но, иако је Запад подржао признање, био је изразито суспектан по питању међународног споразума са Совјетским Савезом. Ово је посебно значајно у контексту тезе коју је изнио британски писац Нигел Wест, а према којој је Бенеш био совјетски доушник који се крио иза кодног броја "19".^[6] Ову је тезу заговарао и Виктор Суворов, а током 2008. године су се појавиле информације о Бенешовој предратној сурадњи са совјетским тајним службама темељене на документима из совјетских архива. Ту је Бенеш такођер наведен као агент 19,^[7] међутим постоје одређене сумње у кредибилитет совјетских архивских докумената.^[8] С друге стране, Едуард Марк,^[9] Херберт Ромерстеин и Ериц Бреиндел су изразили скепсу према овој тези, наводећи како је агент 19 био Роосевелтов савјетник Харрy Хопкинс.^[10] Аутори Јохн Еарл Хаyнес и Харвеy Клехр су сугерирали како је агент 19 био нетко од британских представника на Wасхингтонској конференцији 1943. године.^[11] Ипак, све ове шпекулације разријешене су током 2009. године, када је бивши дужносник КГБ-а, Александар Васиљев, објавио документе који откривају како је агент 19 био Лауренце Дугган, запосленик у америчком Државном тајништву.^[12]

Постојале су и тезе како је Бенеш од 1927. године био масон, које, међутим, нису потврђене. Такођер, током 1921. године, Бенеш се кратко вратио у академску заједницу и држао предавања.

Када је Томáш Гарригуе Масарyк 14. просинца 1935. године, због старости и слабог здравља, одступио с мјеста предсједника, Едвард Бенеш се презентирао као логичан избор за његовог насљедника. Међутим, избор није био тако једноставан. Чехословачки парламент је четири дана жустро дебатирао прије него је Едвард Бенеш 18. просинца 1935. постао други предсједник Чехословачке. У том је тренутку закључен његов мандат на мјесту министра вањских послова, гдје га је наслиједио Милан Хоџа, словачки политичар који је уједно био и вршитељ дужности предсједника од оставке Масарyка до избора Бенеша. Бенешов први чин на мјесту предсједника било је потписивање раније споменутог споразума са Совјетским Савезом. Исте године, Бенеш је изабран за Главног тајника Лиге народа, што је позиција коју је држао до 1936., када га је замијенио Аргентинац Царлос Сааведра Ламас.

Међутим, највећи проблем током Бенешова мандата био је Адолф Хитлер, односно њемачке територијалне тежње према Судетима. Бенеш се оштро противио њемачком експанзионизму на чехословачки териториј, а након што је Хитлер у ожујку 1938. године провео Ансцхлусс Аустрије, Бенеш је мобилизирао војску, надајући се војној помоћи Француске (с којом је имао склопљен споразум) и земаља Мале Антанте против Трећег Реицха. У рујну 1938., Бенеш је свом министру Јаромíру Нечасу,^[13] који је боравио у Паризу, послао писмо у којем је сугерирао да Чехословачка преда дио Судета Трећем Реицху (око 5,000 од укупно 28,000 км², цца. 18% територија), чиме би истовремено присилно иселио добар дио становништва које је говорило њемачким језиком (према Бенешовој процјени, радило се око 2,200,000 становника). Уједињено Краљевство и Француска су иницијално одбиле подржати Бенешов план, међутим након састанка у Мüнцхену и потписивања споразума крајем рујна 1938., обје су силе пристале дати Хитлеру цијеле Судете, у нади да ће избјећи нови рат. Бенеш се, дакако, оштро успротивио споразуму, међутим морао се повући у тренутку када су му и Британија и Француска дале до знања да им Чехословачка више неће бити интересантна, уколико се и даље буде противио споразуму.^[14] Након Минхенског споразума, Бенеш је одбио и совјетску понуду о војној помоћи, сматрајући ју нереалном.

Ипак, Бенеш је током свог првог мандата успио осигурати одлазак великог броја нацистички настројених Нијемаца и Аустријанаца који су боравили у Чехословачкој.

Дана 5. листопада 1938., Едвард Бенеш је, под снажним њемачким притиском,^[14] дао оставку на мјесто предсједника Чехословачке. Неколико дана касније, 22. листопада, одлетио је за Лондон, одакле је накратко отишао за Цхицаго, гдје је предавао филозофију. Када је 30. студеног 1938. Емил Хáцха изабран за његовог насљедника, Бенеш је из Лондона послао честитке свом насљеднику, међутим у Чехословачку се није враћао. Ситуација у Еуропи, а тиме и Чехословачкој, погоршавала се - Хитлер је желио све више територија и кршио је бројне међународне споразуме. У ожујку 1939. године, Словачка је, под њемачком протекцијом, прогласила независност од Чехословачке, а убрзо је Трећи Реицх присилио Хáцху да пристане на војну окупацију, чиме је Чехословачка и формално докинута, а на њезином мјесту формиран је Протекторат Чешка и Моравска. Дана 1. рујна 1939., формално је отпочео Други свјетски рат.

Главни чланак: Чехословачка влада у егзилу

Након свог доласка у Лондон, Бенеш се смјестио у дистрикт Путнеy, гдје је за прво вријеме живио као приватни грађанин заједно са супругом и нећакињама. Недуго након што је Хитлер раздијелио и окупирао Чехословачку, Бенеш је послао протестну ноту вођама глобалних сила, међутим без успјеха. У листопаду 1939., само мјесец дана након почетка рата, Бенеш је организирао Комитет чехословачког народног ослобођења, заправо неформалну владу у егзилу, те је де фацто постао вођа чехословачког покрета отпора у иноземству, а унаточ неслагању с другим вођама отпора попут Штефана Осуског и Милана Хоџе.

У српњу 1940., недавно изабрани премијер Wинстон Цхурцхилл признао је Бенешов Комитет народног ослобођења, који је тада формално постао Чехословачка влада у егзилу. Бенеш је признат као предсједник, док је функцију предсједника владе обављао Јáн Шрáмек; Бенеш се овом приликом позвао на чињеницу да је његова оставка 1938. била дана под присилом, због чега има потпуно право бити признат као предсједник. На челу владе, његов главни циљ било је организирање покрета отпора, поновна успостава Чехословачке у границама прије Минхенског споразума те рјешавање питања готово 3,400,000 Нијемаца који су живјели у Чехословачкој. У студеном 1940. године, у јеку лондонског Блитза, Бенеш се са супругом, нећакињама и послугом из Лондона преселио у село Астон Абботтс у Буцкингхамсхиреу. Службеници његова уреда, међу којима су били тајник Едвард Тáборскý и шеф уреда Јаромíр Смутнý, преселили су се у оближње село Wинграве, док се војно-обавјештајна служба на челу с Франтишеком Моравецом преселила у Аддингтон. У српњу 1941., Совјетски Савез је такођер признао Бенешову владу.

Најжустрија дебата у Бенешовој влади водила се око статуса судетских Нијемаца. I док је Бенеш испрва заговарао тек минорне промјене у границама и протјеривање тек дијела њемачког становништва,^[15] његов приједлог није наишао на одобравање борбених фракција покрета отпора у домовини, које су се залагале за радикалнији приступ том питању. Под тим је утјецајем Бенешова влада ипак попустила те је с временом од Савезника добила одобрење за протјеривање свих Нијемаца, што је потврђено и на каснијој Потсдамској конференцији. Представник судетских Нијемаца, Wензел Јаксцх, био је члан Бенешове владе у егзилу, у којој је представљао интересе својих сународњака. Међутим, како су се његови односи с осталим члановима владе с временом погоршавали, а он сам се противио протјеривању својих сународњака, његово мишљење постало је практички небитно у кључном тренутку. Поводом овог питања, Бенеш је 1943. године изјавио:

У нашој ће земљи крај овог рата бити исписан крвљу. Нијемцима ће немилосрдно и вишеструко вратити све оно што су у нашим земљама чинили од 1938. године. Цијели народ судјеловат ће у овој борби, неће бити ниједног Чехословака који ће избјећи овај задатак и ниједан домољуб неће пропустити прикладно се осветити за све патње овог народа.

– Едвард Бенеш, 27. листопада 1943.^[5]

Током 1941. године, Бенеш и Франтишек Моравец започели су планирање Операције Антхропоид, циљ које је био атентат на Реинхарда Хеyдрицха, злогласног протектора Чешке и Моравске познатог под надимком "Прашки кољач".^[16] Атентат су 1942. године успјешно извели Јозеф Габчíк и Јан Кубиш, међутим исти је изазвао снажну њемачку освету, коју је оркестрирао особно Хеинрицх Химмлер, а која се реализирала кроз потпуну елиминацију двају села, Лидица и Лежáкyја.

Током прве три године рата, постојали су напори Пољске владе у егзилу, такођер смјештене у Лондону, и Британије да се Чехословачка и Пољска након рата уједине у (кон)федерацију. Иако су и Хоџа и Јан Масарyк подржавали ову идеју, Бенеш је био знатно опрезнији. Разочаран Западом због Судета, Бенеш је у овом периоду видио потенцијалног савезника у Совјетском Савезу,^[17] што није одговарало пољској влади, преговоре у име које је водио Włадyсłаw Сикорски. Међутим, како је између Пољске и Совјетског Савеза постојао значајан анимозитет, а Бенеш се није желио одрећи совјетске подршке, преговори око формирања (кон)федерације су пропали, добрим дијелом управо због Бенешовог дјеловања. Бенеш није био комунист, међутим видио је снажног савезника у Стаљину, због чега је 12. просинца 1943. године у Москви потписао споразум у којем је, између осталог, договорена и послијератна сурадња.^[18][19][20] С друге стране, Бенеш је склопио споразуме и с Британијом и с Француском како би осигурао западну подршку, међутим његово је договарање са Стаљином наишло на велике критике.^[21]

Пред сам крај рата, током новог посјета Москви, Бенеш је започео преговоре с протјераним члановима Чехословачке комунистичке партије коју је предводио Клемент Готтwалд, а с циљем формирања владе националног јединства.^[22] Бенеш и Готтwалд су из преговора искључили остале политичке странке из периода Прве Републике, што је такођер наишло на критике. Свакако, може се рећи да је Бенешово дјеловање током егзила у Лондону било усмјерено, примарно, на поновну успоставу Чехословачке у предратним границама, при чему је настојао балансирати између Запада и Истока. Како се крај рата ближио, било је све изгледније како ће Совјетски Савез имати снажнију улогу на подручју Чехословачке, што је дјеломично била и посљедица америчко-совјетског договора. Након Прашког устанка и совјетске офензиве, те су се тезе обистиниле и Бенеш је након рата наишао на нови проблем.

Након успјешног ослобођења Чехословачке, Бенеш је у прољеће 1945. године преко Москве допутовао у домовину, гдје је 2. травња 1945. неформално преузео функцију предсједника Чехословачке. Дана 5. травња 1945. у словачким Кошицама је потврђен програм којим је формирана прва послијератна влада Чехословачке, на челу са Зденěком Фиерлингером. Бенеш и влада су се 16. свибња, отприлике тједан дана након краја рата у Еуропи и њемачке капитулације, вратили у Праг. Након консолидирања власти, Бенеш је 28. листопада 1945. једногласно потврђен као предсједник од стране парламента, уз уставну одредбу која је предвиђала да ће стари предсједник задржати своју функцију до избора новог.

По свом повратку у Праг, Бенеш је пред одушевљеном масом на Староградском тргу изјавио:

Бит ће нужно... и то посебно бескомпромисно, потпуно ликвидирати Нијемце у чешким и Мађаре у словачким земљама, али само у мјери у којој је ликвидација у интересу заједничке националне државе Чеха и Словака уопће могућа. Наш циљ мора бити трајна културна, господарска и политичка дегерманизација земље.

– Едвард Бенеш, 16. свибња 1945.^[23]

Дана 14. листопада 1945. године, у Мěлнíку је рекао сљедеће:

У посљедње вријеме, међународни медији нас критизирају да ће се трансфер Нијемаца провести на недостојан и недопустив начин. Чинимо, наводно, исто оно што су Нијемци чинили нама; наводно нападамо властиту националну традицију и досад неокаљану моралну репутацију. Наводно само имитирамо националсоцијалисте у њиховим стравичним методама.

Биле ове оптужбе у цјелини истините или не, категорички тврдим: наши Нијемци морају напустити земљу и напустит ће ју у сваком случају. Ићи ће због своје грозне моралне кривње, због свог дјеловања према нама прије рата и због своје цјелокупне ратне политике против наше земље и нашег народа. Они, које је наша Република препознала као одане антифашисте, могу остати код нас. Међутим, наш цјелокупни приступ њиховој депортацији у Њемачку мора бити хуман, примјерен, праведан и моралан. (...) Сви нижи органи, који се буду оглушили о ова начела, бит ће позвани на одговорност. Власт ни у којем случају неће дозволити да се добар углед Републике поквари због неодговорних елемената.

– Едвард Бенеш, 14. листопада 1945.^[24]

По завршетку њемачке окупације, Бенеш је, у периоду док парламент није формиран, владао темељем декрета. У кратком периоду током којег је уживао те овласти, Бенеш је, а темељем ранијег одобрења Савезника на Потсдамској конференцији, донио серију декрета који су уредили послијератни статус Нијемаца, Мађара те издајица и колаборатора. Тако су донесени декрети о конфискацији имовине наведених скупина те одузимању држављанства и других грађанских права становницима њемачке и мађарске националности, мада се декрети нису тицали њиховог присилног исељавања. Дошло је и до национализације банака и индустрије. Ови декрети ће у хисториографији бити знани као Бенешови декрети.

Средином 1946. године, проведени су избори на којима је Бенеш потврдио свој предсједнички мандат.^[25] Међутим, политичка ситуација била је изразито комплексна. На парламентарним изборима у свибњу 1946. године, Комунистичка партија Чехословачке је освојила 31.2% гласова и 93 од 300 мандата, поставши тако прва парламентарна странка, испред Бенешове ЧСНС, која је освојила 55 мандата. Значајан успјех остварила је и Комунистичка партија Словачке, која је освојила 21 мандат. Како ниједна политичка опција није могла самостално саставити влади, створена је влада Народног фронта, на чијем је челу био комунист Клемент Готтwалд. Овакав исход је додатно омогућио јачање већ опипљивог совјетског утјецаја у Чехословачкој, који се темељио на ранијем споразуму, што ће постепено довести до ситуације у којој ће цијена чехословачке назависности бити губитак демокрације.^[21] Јачање утјецаја комунизма у Чехословачкој убрзо је довело до озбиљне политичке кризе с којом се Бенеш, због све слабијег здравља, није знао правилно носити.

Главни чланак: Чехословачки пуч 1948.

Едвард Бенеш је након успоставе владе Народног фронта вјеровао како ће, унаточ комунистичкој доминацији и Стаљиновом интервенционизму, успјети одржати плуралистичку демокрацију у Чехословачкој. Како је вријеме пролазило, његове су се наде показивале све узалуднијима. Прво је, под директним Стаљиновим приситком, био присиљен одбити помоћ коју је нудио Марсхаллов план, а која би вјеројатно довела до краха комунистичке владе на изборима 1948. године, а онда је, здравствено ослабљен након што је током 1947. године доживио два мождана удара,^[26] без великог отпора допустио Готтwалду да преко насилне медијске кампање елиминира Словачку демократску странку, која је представљала једину озбиљну препреку комунистичком преузимању власти. Слаба здравља и под великим притиском, Бенеш није имао снаге супротставити се комунистима, чији је утјецај све више јачао.

Криза је кулминирала крајем вељаче 1948. године, када је 12 некомунистичких министара у Готтwалдовој влади поднијело оставке у знак протеста због опетованог комунистичког кадровирања полиције, које није престало ни након што је већина владе гласала за прекид тог поступка; пар дана касније, придружила су им се још двојица министара тако да је влада од 26 чланова спала на 12, што није било одрживо.^[27][28][29] Некомунистички министри су вјеровали како ће Бенеш стати на њихову страну и омогућити им да остану у влади као вршитељи дужности до свибањских избора, на којима су се надали поразити комунисте.^[28] Готтwалд је, с друге стране, кадровирање оправдавао државном кризом, која је заправо била потпуна фикција. Сам Бенеш је испрва стао на страну некомунистичких министара, одбивши њихове оставке, тврдећи притом како се ниједна чехословачка влада не може саставити без некомунистичких министара. Међутим, утјецај КПЧ је тада већ био изразито велик. Осим већ споменуте полиције, контролирали су министарство информирања (а с њиме и радио и медије, ограничавајући тискање продемократских медија),^[30] а убрзо су и попунили сва упражњена мјеста својим члановима тако да је влада, де фацто, била функционална, али и једностраначка. Када је Готтwалд запријетио опћим штрајком, а Бенеш постао свјестан могућности грађанског рата и совјетске интервенције, дошло је до предсједникове капитулације и комунистички пуч је успио - Едвард Бенеш је прихватио оставке некомунистичких министара и именовао комунистичку владу коју је водио Готтwалд.^[28]

У том је тренутку започело комунистичко консолидирање власти, а Бенешове илузије о плуралистичкој демокрацији су крахирале. Уз помоћ министра обране, генерала Лудвíка Свободе, Готтwалд је започео елиминацију политичких опонената. Дана 9. свибња, Народна скупштина је изгласала нови устав, који је увелике промијенио политички сустав у Чехословачкој. Иако је устав увео "народну демокрацију", није био у цијелости комунистички. Ипак, Бенеш је сматрао да је довољно сличан совјетском да га одбије потписати, покушавајући се тако, по посљедњи пут, одупријети комунистима.^[31] На свибањским изборима, КПЧ више није скривала своју доминацију тако да је грађанима понуђен само један избор - Народни фронт. Иако је Народни фронт формално још увијек био вишестраначка коалиција, комунисти не само да су имали апсолутну већину, већ су и међу вођама и заступницима осталих странака имали своје симпатизере. Једини отворени некомунистички симпатизер у Народном фронту био је Јан Масарyк, али који свибањске изборе није ни дочекао јер је ожујку 1948. године пронађен мртав испод прозора купаонице у Министарству вањских послова. С освојених 89.2% гласова (чак је 10.8% листића било празно), Народном фронту је припало свих 300 мјеста у парламенту, што је значило и коначну консолидацију власти од стране Комунистичке партије.

Слаба здравља, под великим притиском и разочаран чињеницом да није успио спријечити рушење демокрације у својој земљи, Едвард Бенеш је 7. липња 1948. године формално поднио оставку на мјесто предсједника Чехословачке те се повукао из активне политике на своје имање у мјесту Сезимово Úстí. Сада без икакве препреке, комунисти су могли преузети потпуну контролу над земљом па је тако Бенеша на мјесту предсједника наслиједио управо Клемент Готтwалд, док је Готтwалдову позицију преузео Антонíн Зáпотоцкý.

Едвард Бенеш је имао приличних здравствених проблема током свог живота. Још прије Другог свјетског рата је оболио од Мéниèреове болести и патио је од честих мигрена, док је 1943. године у Лондону доживио церебрално крварење. Када је 1945. године Бенеш посјетио челника ЧСНС-а Петра Зенкла, већ је био у прилично лошем здравственом стању. Током 1947. године је доживо два мождана удара, због чега је морао бити под сталном лијечничком његом. Ово је увелике утјецало на његово политичко дјеловање у овом раздобљу. Током 1948. године, био је присиљен ходати уз помоћ штапа, имао је изразито снажне главобоље те је чак повремено губио способност говора; његово здравствено стање се током прољећа осјетно погоршало.^[32][33]

Након што се у липњу 1948. године повукао на имање у мјесту Сезимово Úстí, Едвард Бенеш је био сломљен човјек. Потпуно се повукао из активне политике, а друштво му је током посљедњих мјесеци живота правила супруга Хана. Умро је у својој вили, 3. рујна 1948. године. Покопан је у врту виле, а његова је супруга (умрла 2. просинца 1974.), покопана поред њега.

Током 1939. године, Америчко филозофско друштво је Бенешу уручило своју Франклинову медаљу због његовог предавања насловљеног "Политицс ас Арт анд Сциенце" (сх. "Политика као умјетност и знаност"), а у категорији значајног доприноса Друштву.

Због политичких разлога, споменици Едварду Бенешу нису се градили све до 1990. године, када је вал либерализације након Баршунасте револуције довео до појачаног интереса за његов лик и дјело. Дошло је до постављања бројних споменика, међу којима се посебно истиче статуа Карела Двоřáка која се налази на Лоретанском тргу, испред зграде Министарства вањских послова у центру Прага. Једна статуа може се пронаћи и у згради Народног музеја. Такођер, 2001. године, отворен је меморијални центар у његовој вили у мјесту Сезимово Úстí, гдје је и умро и гдје се налази његова биста. У догледном су времену бројне улице, мостови и тргови такођер названи у његову част.^[34]

Едвард Бенеш се појавио и у неколико фиктивних дјела, а прво од њих је настало већ 1934. године. Ради се о роману Тхе Схапе оф Тхингс то Цоме Х.Г. Wеллса у којем овај предвиђа Други свјетски рат. У Wеллсовој причи, рат је започео 1940. године и трајао све до 1950. Чехословачка је избјегла њемачку окупацију, а Бенеш је остао предсједник. Wеллс Бенешу додјељује изразито важну улогу иницијатора мировног споразума којим долази до прекида ватре, а сам приповједач (прича је написана у XXII. вијеку) на крају напомиње како је "Бенешов прекид непријатељства" још увијек на снази. Бенеш се појављује и у роману Прагуе Цоунтерпоинт, другом дијелу серије Зион Цовенант коју су написали Бодие и Броцк Тхоене, у којем је мета атентатора којег је унајмио Хитлер. Ипак, Бенеш преживи напад јер се атентатор приликом покушаја убојства судари с америчким новинаром и буде ухапшен од стране Бенешових заштитара. Но, Хитлер овај догађај искористи како би атентатора, иначе нациста из Судета, прогласио мучеником и тако допринио Судетској кризи.

Јиří Груша се у свом дјелу осврнуо на Бенешову "двоструку капитулацију" Хитлеру и Стаљину, називајући Бенеша притом "чешком енигмом".

• Хаунер, Милан, ед. "'Wе Муст Пусх Еастwардс!' Тхе Цхалленгес анд Дилеммас оф Пресидент Бенеш афтер Муницх," Јоурнал оф Цонтемпорарy Хисторy (2009) 44#4 пп. 619–656 ин ЈСТОР
• Лукес, Игор. Цзецхословакиа бетwеен Сталин анд Хитлер: Тхе Дипломацy оф Едвард Бенес ин тхе 1930с (1996) онлине
• Невилле, Петер. Едуард Бенеш анд Томáш Масарyк: Цзецхословакиа (2011)
• Прецлíк, Вратислав. Масарyк а легие (Масарyк анд легионс)-Томáш Гарригуе Масарyк анд Бенеш, вáз. книха боок, 219 пагес, фирст иссуе вyдало накладателствí либри Парис Карвинá, Жижкова 2379 (734 01 Карвинá-Мизеров, Цзецх Републиц) ве сполупрáци с Масарyковýм демократицкýм хнутíм (Ин ассоциатион wитх тхе Масарyк Демоцратиц Мовемент, Прагуе), 2019, ИСБН 978-80-87173-47-3, пагес 8 – 34, 36 - 39, 41 - 42, 106 - 107, 111-112, 124–125, 128, 129, 132, 140–148, 184–215.
• Реес, Неил (2005). Тхе Сецрет Хисторy оф тхе Цзецх Цоннецтион: Тхе Цзецхословак Говернмент ин Еxиле ин Лондон анд Буцкингхамсхире Дуринг тхе Сецонд Wорлд Wар. Буцкингхамсхире: Неил Реес. ИСБН 0-9550883-0-5. ОЦЛЦ 62196328. 
• Збyнěк Земан, Антонíн Климек: Тхе Лифе оф Едвард Бенеш 1884-1948: Цзецхословакиа ин Пеаце анд Wар, Оxфорд Университy Пресс / Цларендон Пресс, Оxфорд, 1997, ИСБН 0-19-820583-X ИСБН 978-0198205838
  Боок ревиеw бy Рицхард Црамптон.
• Зиннер, Паул Е. (1994). „Цзецхословакиа: Тхе Дипломацy оф Едуард Бенес”. у: Гордон А. Цраиг анд Фелиx Гилберт. Тхе Дипломатс, 1919-1939. Принцетон, Неw Јерсеy: Принцетон Университy Пресс. стр. 100–122. ИСБН 0-691-03660-8. ОЦЛЦ 31484352. 
• Јохн Wхеелер-Беннетт Муницх : Прологуе то Трагедy, Неw Yорк : Дуелл, Слоан анд Пеарце, 1948.
• Хаунер, Милан, ед. Едвард Бенеш’ Мемоирс: тхе даyс оф Муницх (вол.1), Wар анд Ресистанце (вол.2), Доцументс (вол.3). Фирст цритицал едитион оф рецонструцтед Wар Мемоирс 1938-45 оф Пресидент Бенеш оф Цзецхословакиа (публисхед бy Ацадемиа Прагуе 2007. ИСБН 978-80-200-1529-7)

• Пресидент Бенес ин еxиле ин Енгланд дуринг Wорлд Wар II
• Биограпхy ат тхе Цзецх Министрy оф Фореигн Аффаирс (cz)
• „Сонс оф Деатх”. Тиме Магазине. 26 Септембер 1938. Архивирано из оригинала на датум 2013-07-21. Приступљено 14 Аугуст 2008.  (en) - ан артицле публисхед ин Тиме он 26 Септембер 1938 - фрее арцхиве
• Пицтурес оф Едвард Бенеш фунерал - лyинг ин стате (ин тхе опенед цоффин)
• Пицтурес оф Едвард Бенеш фунерал - фунерал процессион wитх wреатхс анд лаyинг оф цоффин инто граве
• Пицтурес оф Едвард Бенеш анд хис wифе - арцхиве оф Шецхтл анд Восечек Мусеум оф Пхотограпхy

Владине службе
Претходи: Позиција утемељена	Министар вањских послова Чехословачке 1918. – 1935.	Слиједи: Милан Хоџа
Политичке функције
Претходи: Томáш Гарригуе Масарyк	Предсједник Чехословачке 1935. – 1938. 1945. – 1948.	Слиједи: Емил Хáцха Клемент Готтwалд
Претходи: Емил Хáцха	Предсједник Чехословачке у егзилу 1940. – 1945.	Слиједи: Позиција укинута
Награде и постигнућа
Претходи: Фердинанд Фоцх	Особа приказана на насловници ТИМЕ-а 23. ожујка 1925.	Слиједи: Георге Харолд Сислер